Spusti se malo niže i popuši ga malo,
do tebe mi je ono stvaaaaarno stalo,
zaljubih se u tebe, čim sam te ugledo,
isto ko u Đenu Đejmison kad upalim video.

Ne govoriš punim ustima, ko pred samim carom,
ponašaš se pristojno dok se daviš karom.
Dosta mi fafuljanja sad bi malo rupe,
umesto u pičku učeram ga u dupe,
vrištiš, ko da si se polila tanjurom vrele supe.
Razvaljujem te ljuto i pri tom smatram kravom,
uopšte ne znam zašto ili kojim pravom …
izvini kučko razmišljam donjom glavom.

Nabijem ti ga do jaja, ti glavom u radiator,
razoro ti šupak ko podivjali vibrator, phone ring
‘Ajl be bak’ – baš ko terminator.
Nazivaš me svinjom, pljuješ mi u oko,
ščepam te za vrat – žžžžžžžestoko,
izbacivši te kroz vrata – marš debela stoko!

Padaš stepenicama, probudiš komšinicu staru,
izvinite gospođo ali lift nam je u kvaru,
i recite maloj da smanji tu Daru Bubamaru!
Prošli put kad ste me pitali, kako me nije sramota,
da se derem sa balkona ko petao sa plota,
smeta mi kad se dečurluk oko zgrade mota.

Jedna mi neki dan kaže: “fino mi uz tebe …”
ooooh dušo, zlato moje, … pravo mi se jebe,
zato ti preko face ponekad stavljam ćebe,
zato te ne vodim u kino, i ne držim te za ruku,
da nas ljudi vide, pa da mi praviš bruku,
ne fali mi puno, da umesto ruke imam kuku.

Koko koko ko ko ške zašto se samo te pale na mene!?
a ne one koje bi ja hteo da budem s njima!?
Jer dobro znaju da sam šovinistička svinja!!!

Vičeš mi kroz prozor: “ navrati do mene!”
mislim si ha!, a kurac sam od sebe krene,
stvarno sam đukela, pašće, štene.
Puna majca sisa, pun frižider pive,
a u glavi ništa – I.Q. ko u gljive,
pljuckam pivo ladno, dok ne vidim šljive.

Tad odjednom skoknem, naglo kao Kozak,
sav uzbuđen, tvrd ko motka, trebo bi mi prozak,
genijalka nije – al ne jebeš je u mozak.
Napušio se trave, prepio se pića,
nije tolko glup ko što izgleda ovaj ćića,
dosta mi vašeg sranja, pun mi kurac kiča.

NeĆu da gubim živce na neku glupu kravu,
sigurno ču jednog dana, da sretnem onu pravu, …
kuju koja pored nogu, dupeta, pičke i sisa ima čak i glavu.

Ljudi pričaju, ljudi sve več znaju,
ko je ko u ovom malom kraju.

Ko je ko, ko je s kim,
ko je šta, šta je s njim,
ko je car, ko pičkin dim,
ko je opet junkie, ko opet clean,
ko je pun para, ko nema za pivo,
kome je drago, a kome krivo.

Ljudi pričaju ljudi sve več znaju …

Ko rado radi, ko rađe krade,
ko ženu bije, ko ji peva balade,
ko je šta čuo, ko šta reko,
ko je stvarno ništa, ko stvarno neko,
ko je kome u guzicu uvučen,
ko je zbog koga bio pao srušen.

Ljudi pričaju, ljudi sve več znaju,
ko je šta u ovom jebenom kraju.

Ko šta priča, ko šta čuje,
ko koga hvali, ko koga pljuje,
ko živi bedno, ko na vel’koj nozi,
ko ide peške, ko kakva kola vozi,
ko je gde bio, ko gde ode,
ko je sad ovaj i šta traži ovde?

Ljudi pričaju ljudi sve več znaju …

Ljudi pričaju i čuju svugde svašta,
ne znaju šta je istina, a šta je mašta,
ne znaju ni – ko pije ni ko plaća,
ko je na kojoj strani i čija je strana jača.
Ljudi pričaju, ljudi sve več znaju …
Ljudi nemaju bre pojma – zato i laju!

Ljudi pričaju jer se svega plaše –
ljudi pričaju, da jim bude lakše …